|
         |
 |
Čudne li su ove poslednje gljivarske sezone. Ni ova tekuća nije izuzetak. Prvo kiše i snegovi posle teške suše, pa vrelih tridesetak dana aprila i maja bez kiše, onda izuzetno kišovitih narednih isto toliko dana. Sada smo u suvom periodu pekućih temperatura kada se priroda bukvalno kuva. Ekstremno gore, ekstremno dole, izrazito levo, izrazito desno, pustinjski sušno, monsunski vlažno. U svakom slučaju, obradovaše nas obilne kiše krajem maja i najaviše bogati gljivarski jun. |
I ovoga juna u Šumadiji lisičarke jedva da za lek ima.
|
|
Većina posetilaca šume se nadala velikom talasu vrganja i lisičarke, što je i ove godine, uprkos velikim kišama ali i nešto nižim temperaturama izostalo (barem u Šumadiji). Ne treba trošiti velikog truda da se proceni stanje na terenu. Poseti se gradska tržnica, tamo gde se iznose gljive iz prirode, pogleda se ponuda, uporede se cene i zaključak neće biti daleko od realnosti. A ovog juna vrganja je na tezgama bilo relativno malo, lisičarke još mnogo manje. Cene su varirale od 500 do 1000 dinara za kilogram svežih pečuraka. Prolećni talas vrganja nikada nije veliki kao onaj jesenji ali kako objasniti ponovni izostanak lisičarke. Sačekaću sledeći jun, da zaključim kako su prošle dve jadne godine za ovu plemenitu gljivu ili kako nastupaju još jadnije.
|
Nadam se da ovu gljivu prodavci neće izneti na tezgu, Entoloma sinuatum.
|
|
Inače, na tržnici ukupna ponuda gljiva iz prirode je bila više nego "raznovrsna". Pored vrganja i lisičarke, bilo je tu kneginja, zeka (prodavac reče, to su krasnice ili latinski, ursule), zavodnica (rekoh da je ponuda bila raznovrsna), školjkara (Panus spp. kao nekakve bukovače), jestivih i otrovnih rudnjača, naravno belih mlečnica, sirnjaja, … Sumnjam da se iko od prodavaca usudi da konzumira te ursule, ukoliko ih na pijaci ne proda. Rizik pogrešne identifikacije se jednostavno prenese na kupca.
|
Melem za oči, hrastova narandžasta preslica, A. crocea var. subnudipes.
|
|
Meni lično ovaj jun je doneo puno zadovoljstva. Kako je monografija o rodu Amanita u Srbiji pred štampom, pojedine pauze u proceduri pružile su mi priliku da ulovim još koji sjajan, redak primerak roda i da kvalitetnu fotografiju pridodam knjizi. Novu vrstu nisam našao ali sam ulovio izuzetne primerke vrsta, gde nisam baš bio zadovoljan dosadašnjim fotografijama. Šume Rudnika i Gledićkih planina su procvetale zekama i amanitama, kao retko kada. Ipak, specifičnost ovog proleća je što biserke (najčešće amanite u junu u nizini) nije bilo ni približno kao prošle godine ali je zato različitih vrsta iz podroda preslica bilo u izobilju.
|
Posvuda je retka, viljuškasta sasa, Artomyces pyxidatus.
|
|
Rekao sam sebi, kiša zaliva, temperature su umerene, stalno kukaš kako je loše stanje u šumi, sada je prilika da staviš gljivarsko srce na mesto. Prepustio sam se mikološkom zovu i bio u šumi praktično svaki drugi dan, sve dok neko nije uključio Sunce na trojku.
|
Pogled koji leči, Grošničko jezero sa visine.
|
|
Međutim, sve ovo je samo uvod onome što me je zadesilo, tamo negde duboko u jarku. Jednoga dana juna, sa Đoletom i Srećkom otišao sam da posetim moćne šume Čestina (selo na obroncima Gledićkih planina). Bio je to nekako kraj kišnog perioda i početak vrućina. Tereni koje smo tog dana želeli da prepešačimo su bili prilično zahtevni, ništa drugo osim velike uzbrdice ili strmoglave nizbrdice nije bilo u ponudi. Kako ekipa nije znala za strah i sopstvene mogućnosti otisnula se u nepoznato. Ovo je samo zbog jačeg utiska i napetosti, pošto odavno ne idem bez vodiča na nepoznate terene (imao sam loša iskustva). U ovom slučaju vodič sam bio ja, a želeo sam da odem dalje koristeći dobro poznate orijentire.
|
Tamna hrastova mlečnica, Lactarius subumbonatus, nije baš česta.
|
|
Rano jutro, navlačimo čizme, cokule, tovarimo se opremom, prijateljski bockamo i podbadamo. Prvo što nam sledi je veliki jendek, veoma strm spust kroz hrastovu šumu. Dok se ima snage, nekako mi je lakše da se penjem, jer znam da me očekuje nagrada u vidu kakve zaravni. Ovako ovaj kredit kotrljanja nizbrdo potrošićemo brzo, a ostaće nam uspon, rata po rata. Oko hrastova ima puno tamne hrastove mlečnice (Lactarius subumbonatus), nikada je nisam video u tolikom broju. Zeke već prolaze, većina ih je u stanju raspadanja. Pored šumarka jasike, nalazimo dva turčina (Leccinum aurantiacum), prvi put ih vidim, a da nije septembar ili oktobar. U proleće se uobičajeno nalazi grabov i nešto manje, ređi, žuti turčin (L. carpini i L. crocipodium). Na čistini oko mladih hrastova nekoliko jaja kneginje. Na ovom terenu je beru, pa je nije lako pronaći. Spust i dalje traje, a tamniji delovi šume su toliko vlažni da se bukvalno klizamo preko lišća, kao da ispod nema čvrste podloge. Konačno smo dotakli dno, a to dno predstavlja kameniti kanjon lokalnog potoka. Pravimo pauzu, prikupljamo se. Đole su uvek negde gubi, uvek sledi neku svoju putanju. Verovatno to on isto misli o mojim kretnjama u šumi ali bilo kako bilo, vreme je za ponovno okupljanje. Prvi bukov panj na sledećem usponu se okitio retkim i skupim nakitom. Radi se o stepenastoj bradi (Hericium cirrhatum), gljivi koju sam do sada samo jednom zabeležio u Srbiji. Sedim i divim se čudesnim oblicima formiranih plodnih tela. Srodna gljiva ovoj bradi se nalazi na spisku Evropskog saveta za zaštitu gljiva (ECCF) od 33 veoma retke evropske gljive, koje je potrebno prioritetno zaštititi. Čini se da je ta hrastova brada (Hericium erinaceus) u Srbiji, za nijansu češća od ove stepenaste.
|
Stepenasta brada, Hericium cirrhatum može biti i žućkasta.
|
|
Uspon postaje sve strmiji, posvuda oko mene preslice, čini mi se da sam u gljivarskom raju. Kako više zapinjem uzbrdo tako brdo postaje strmije. Dođe mu kao kakav šumadijski K2. Brekćem kroz staru hrastovu šumu, vrh još nije osvojen. Moram da napravim pauzu, ne bih voleo da mi telo ozbiljnije ukaže, kako su se želje poprilično udaljile od mogućnosti. Srećka sam pronašao, bio je tu u blizini, a Đole je naravno opet nestao. Hvatamo jedan greben i pravimo polukrug, vraćajući se prema baznom logoru, odnosno kolima. Vazdušnom linijom to i nije tako daleko, verovatno oko kilometar, dva ali pešačkom linijom deluje zastrašujuće. Ako ništa drugo pogled je fantastičan. Na brdu piljevine, pored jedne usamljene kuće, razigrala se obična krovnjača (Pluteus cervinus). Njoj je očigledno svejedno dali se radi o kakvom panju u komadu ili panju u prahu. Pokušavam da pronađem zgodno mesto za spust ali je šuma sve gušća i gušća. Zapravo to nije prava šuma, već nekakav bagrenjak obrasao u travu i grmlje.
|
Vilin konjic suši svoja nova krila.
|
|
Spuštamo se kroz stari šljivar, strmina je i gubim orijentire. Nasumice odabiram put i naravno grešim. Upali smo u gustiš od jasena. Dobro je, bar nema trnje, pre neki dan sam se sav izgrebao u divljim kupinama, trnje sam vadio iz temena. Izbijamo na šumski put, a na sred puta dva velika vrganja. Toliko ih traže po šumi da izgleda ne gledaju na put. Treći vrganj je mlad, pokrivamo ga, valjda će uspeti da baci spore. Što bi se sada reklo, pokušavamo da naše aktivnosti u prirodi učinimo održivim. Osećam, onaj potok je u blizini ali isto tako osećam da sam promašio prelaz. Moraćemo da pronađemo novi, prihvatljiv za naše mogućnosti. U mraku klisure prisustvujem rađanju odraslog vilinog konjica. Ceo život je pred njim. Iskoristiće ga kako je to priroda odredila.
|
Modra rudoliska, Entoloma bloxamii i u našim šumama.
|
Ne zadugo potom ponovo dotičemo dno, stene su klizave, hvatamo se za granje i šiblje. Šuma je sva pomešana, bukva, hrast, grab, jasen, … Biram put nasumice i tamo duboko u jarku, na ivici šume nalazim mlada plodna tela za nekoliko trenutaka nepoznate gljive. Šeširi su izbrazdani, konusni, tamnoplave, modre boje. Obod im je podvijen, ispod su gusti beli listići. Drška je takođe izbrazdana, u bojama šešira, bela u korenu. Plodonosna tela mirišu na brašno. U glavi sam formirao "poternice" za gljivama sa pomenutog spiska ECCF-a, kako bih bio pripremljen za mogući susret, a taj susret se upravo desio. Uživao sam neizmerno u posmatranju i fotografisanju pečuraka modre rudoliske (Entoloma bloxamii). O kakav lep gljivarski dan, o kakav kraljevski jendek, o kakva plemenita šuma. |
Kako je lepa, kako je sjajna, Entoloma bloxamii.
|
Poslednjom rezervom snage uspinjem se prema kolima, Sunce nam je na temenu, Vreme je da se krene. Dok vijugamo nizbrdo, misli su mi daleko u onom jendeku. Ništa mi više trenutno nije važno, našao sam modru rudolisku. |
|
|
